Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Nezaposlenost predstavlja najveći ekonomski, socijalni i razvojni problem sa kojim se suočava Srbija. Prema Anketi o radnoj snazi (ARS), 2015. godine je u našoj zemlji, a među licima starijim od 15 godina, bilo nešto više od 558 hiljada nezaposlenih. U poređenju sa članicama EU, kao i sa zemljama u okruženju, Srbija ima jednu od najvećih stopa nezaposlenosti (17,9 odsto).
Glavni razlozi prestanka radnog odnosa nezaposlenih koji su prestali da rade u prethodnih osam godina u Srbiji su: dobijanje otkaza (uključujući stečaj preduzeća), činjenica da je posao koji su imali bio privremenog ili sezonskog karaktera i zatvaranje privatnog biznisa. Svi razlozi odslikavaju tešku ekonomsku stvarnost.
U nas problem nezaposlenosti ima hroničan karakter. Visoka nezaposlenost je i pre otpočinjanja procesa tranzicije bila karakteristična za našu privredu. Podaci govore da je u 1989. godini stopa nezaposlenosti u našoj zemlji iznosila oko 18 procenata. Ima li se u vidu da je u razvijenim tržišnim privredama „prihvatljiva” stopa nezaposlenosti na nivou od četiri do pet procenata, sva težina problema nedovoljne zaposlenosti radne snage u našoj zemlji dolazi do punog izražaja.
Nezaposlenost je ekonomski neracionalna, ali i moralno neprihvatljiva. Ona donosi velike štete na individualnom i društvenom planu. Neke od njih su sledeće. Kada u privredi postoji neuposlen resurs (radna snaga) onda je ostvarena proizvodnja manja od potencijalne (gubitak tekuće proizvodnje). Iz tako smanjenog BDP-a (u odnosu na onaj koji je mogao da bude ostvaren u uslovima pune zaposlenosti) nije lako izdvajati sve veća sredstva na ime pomoći nezaposlenima i njihovim porodicama. Nezaposleni se suočavaju sa gubitkom slobode i socijalnim isključivanjem, budući da su im uskraćene mnoge povoljne prilike u ekonomskoj i društvenoj sferi koje stoje na raspolaganju zaposlenim licima. Neuposlenost radne snage predstavlja i očitu „eroziju” ljudskog kapitala, odnosno propadanje znanja, veština i drugih radnih sposobnosti ljudi. Dalje, nezaposlenost nanosi i veliku psihološku štetu, budući da lica bez zaposlenja bivaju pod konstantnim pritiskom, te se suočavaju sa osećanjem zavisnosti, bezvrednosti i neproduktivnosti. Kod nezaposlenih lica vremenom dolazi do slabljenja motivacije za rad, što dovodi do njihovog obeshrabrivanja i, protokom vremena, do sve manjih šansi za pronalaženje bilo kakvog posla. Ne treba posebno isticati činjenicu da ovakvo stanje narušava porodične odnose i društveni život. Isto tako, na širem, makro planu trajna i visoka nezaposlenost izaziva gubitak poverenja u društvo, njegove vrednosti i institucije, jer ljudi stiču utisak da im se ne pruža prilika da pošteno zarađuju za život. Konačno, u uslovima masovne nezaposlenosti, kada gubitak radnog mesta često znači dugoročnu besposlicu, otpor ekonomskoj reorganizaciji, reformama i tehnološkim promenama, može da bude vrlo snažan.
