Doba kada je pad postao rast
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Svi podaci, ali i sveukupan kontekst, ukazuju na to da svet „klizi” u najsnažniju ekonomsku krizu još od Drugog svetskog rata, a možda i u jednu od najvećih u istoriji. Neizvesnost raste iz dana u dan, a upravo je ona najveći neprijatelj privrednom rastu i ekonomskom prosperitetu.
Međunarodni monetarni fond (MMF) je u svojoj publikaciji „World Economic Outlook” iz juna meseca izvršio drastične korekcije naniže sopstvenih procena iz aprila 2020. godine u pogledu dinamike privredne aktivnosti u svetu i pojedinim državama. Junske procene eksperata MMF-a su da će BDP u 2020. u odnosu na 2019. godinu na globalnom (svetskom) planu opasti čak za 4,9%, dok se predviđa da će ovaj makroekonomski agregat opasti za 8% u SAD, 7,8% u Nemačkoj, 12,5% u Francuskoj, 12,8% u Italiji i u Španiji, 5,8% u Japanu, 6,5% u Velikoj Britaniji, 8,4% u Kanadi, 9,1% u Brazilu, 6,6% u Rusiji itd.
U isto vreme naši najviši državni zvaničnici nas obaveštavaju: „U drugom kvartalu ove godine mi smo druga najbrže rastuća ekonomija u Evropi, Litvanija je u tom periodu bolja od Srbije, imala je manji pad od 3,1 odsto, mi smo imali pad od 6,5 odsto, a posle nas je Letonija sa 9,6 odsto…”. Od izuzetne je važnosti za sve građane da, kada prime ovakve informacije, imaju u vidu i sledeće činjenice.
Prvo, BDP Srbije opada sporije jer je to rezultat niskog stepena razvijenosti i lošije proizvodne strukture naše privrede. Naime, u strukturi privrede Srbije značajno mesto zauzima proizvodnja egzistencijalnih dobara (hrana, kućna hemija itd.) za kojima tokom pandemijske krize tražnja nije značajnije opala. U privredama razvijenih zemalja, značajno učešće ima proizvodnja proizvoda i usluga sa većom dodatom vrednošću (trajna potrošna dobra, telekomunikaciona oprema, auto-industrija, kućni aparati, turizam, kreativne industrije itd.) za kojima je tražnja snažno opala.
Drugo, to što privredna aktivnost tako dramatično opada u SAD, u razvijenim državama EU, u Rusiji itd. nikako ne može da bude „dobra vest” za nas, jer je naša privreda izuzetno zavisna od ekonomskih tokova u tim državama. Srbija sa EU ostvaruje oko 60% ukupne spoljnotrgovinske razmene (izvoz+uvoz). Osim toga, kada znamo da su upravo ove države tokom prethodne dve decenije najviše investirale u našu privredu, te da u vlasništvu imaju značajan deo proizvodnih kapaciteta u Srbiji, jasno je da će se negativni tokovi u njihovim privredama „preliti” i u našu ekonomiju.
Treće, kada se ostvari pad BDP-a od 6,5%, onda nema nikakvog smisla niti logike da se takav rezultat predstavlja kao rast, odnosno kao situacija u kojoj je naša privreda „najbrže rastuća”. Iako se pad može tumačiti kao negativan rast, irelevantno je takmičiti se „u disciplini” ko je manje pao. Pad je pad i time je sve rečeno.
Četvrto, privredni rast je dugoročan fenomen i analizira se u dugim vremenskim intervalima (više godina i decenija). Na osnovu mesečnih i kvartalnih promena BDP-a mi ne možemo saznati mnogo o rastu i razvoju. Ovakva poređenja kakvima smo danas izloženi deluju kao kada bismo se tokom dijete na svakih sat vremena merili i izveštavali o tome šta pokazuje vaga i da li je to manje ili više u odnosu na druge osobe koje se „muče” sa viškom kilograma.
