Delo na kojem trenutno radim pripada psihološkom realizmu, a radnja je smeštena u dan i noć 13. septembra 1941. kada je nacistička Nemačka bila u punoj snazi
Da bi se čvrsto stajalo na ,,daskama koje život znače”, ali i pred kamerom, potrebne su godine iskustva, rada na sebi, odricanja i truda. Biti mlad i baviti se umetnošću, predstavlja veliki izazov u današnjem svetu, posebno kada je o pozorištu reč. Mladi Kragujevčanin Milan Kolak glumom se bavi od malih nogu, a zrenjaninska publika ga je upoznala u Šekspirovom komadu ,,Romeo i Julija” koji je režirao Nikola Zavišić, kada je za tu rolu odabran na kastingu u Narodnom pozorištu ,,Toša Jovanović”. A sad, već se, kako kaže, odomaćio u gradu na Begeju.
Usledila je predstava „Zrenjanin” u režiji Borisa Lijševića, zatim mjuzikl Vladimira Lazića ,,Bilo jednom u Banatu” u kojima je odigrao zapažene uloge. Trenutno je angažovan u novoj predstavi ,,Komandant Sajler” Borislava Mihailovića Mihiza, u režiji Nikole Končarevića. Premijera je zakazana za sredu, 27. marta, na Dramskoj sceni zrenjaninskog Pozorišta.
Ovo je vaš četvrti angažman, ovog puta tumačite naslovnu ulogu…
– Svaki Mihizov komad predstvalja izazov. Delo na kojem trenutno radim pripada psihološkom realizmu, a radnja je smeštena u dan i noć 13. septembra 1941. godine, kada je nacistička Nemačka bila u punoj snazi. Odvija se u Banatu, tačnije, kako to sam Mihiz kaže, u gradiću na lenjoj reci, te se to može odnositi na sam Zrenjanin. Drama govori o tome kako jedan mladi fanatik, koji je potpuno zagrižen nacističkom ideologijom, spletom ličnih okolnosti, biva sputan u ostvarivanju ideoloških ciljeva. Taj fanatik, kakav jeste Vilhelm Sajler, ima samo jedno oko, ne može imati oba, jer on vidi samo u jednom smeru i posmatra stvari kroz to jedno oko. Kada stvari iz privatnog života izađu na videlo, njegov godinama izgrađeni svet, ličnost, odnosi i karakter, koje je formirala ideologija, počinju da se rasipaju u toku jedne noći. Sve što je do tada gradio, u trenutku se srušilo… Predstava će biti svojevrsni rimejk, jer je ova Mihizova drama, pre 52 godine, bila na repertoaru zrenjaninskog Pozorišta, kada je ulogu komandanta Sajlera tumačio Sava Damjanović, što je za mene dodatna odgovornost u građenju lika.
Završili ste Akademiju u Novom Sadu, živite u Beogradu, a radite u Zrenjaninu…
– Pre nego što sam završio Akademiju, došao sam u Zrenjanin na kasting za ulogu Romea, a imao sam sreću da ostanem i dobijem angažmane i u drugim predstavama. Sada, nakon tri godine, već se osećam kao domaći u gradu gde provodim dosta vremena. Bilo mi je nezgodno prvih meseci, dok nisam upoznao ekipu i kako ovde stvari funkcionišu, a sada je sve drugačije, jer smo uigran tim. Kolege su profesionalci u svom poslu, lepo su me dočekali i prihvatili, na čemu sam im posebno zahvalan. Ovde se zaista osećam dobro.
Radili ste i na velikim projektima RTS-a poput serije ,,Koreni” i filma ,,Kralj Petar Prvi” koja se od nedavno prikazuje i kao serija. Kakva su vaša iskustva, i kako je raditi sa glumačkim velikanima poput Lazara Ristovskog i Žarka Lauševića?
– Moj televizijski angažman započeo je serijom ,,Koreni” gde sam imao manju ulogu. Snimao sam svega dve epizode, ali je velika čast i privilegija upoznati starije i iskusnije glumce koji su velika imena domaće pozorišne i filmske scene. Bilo mi je dovoljno samo da posmatram kako oni to rade. Kasnije sam dobio nešto veću ulogu u filmu ,,Kralj Petar Prvi” kao i u istoimenoj seriji. To je veliki i odgovoran projekat, zahtevan kako psihički tako i fizički. Tema i epoha su ratne, a imao sam i ličnu motivaciju jer su moji preci učestvovali u Velikom ratu i preživeli su Albaniju i Krf. Trudio sam se da tu emociju što vernije dočaram i prenesem, a na publici je da proceni da li sam u tome uspeo.
VOLIM DA IGRAM DOBRE PISCE
– Zrenjaninsko pozorište smatram svojim, i voleo bih ovde da nastavim sa karijerom. Još uvek se kao glumac tražim, i nisam siguran šta bih zapravo voleo da igram. Najvažnije mi je da u poslu cirkuliše zdrava, pozitivna energija, i da se ljudi oko mene dobro osećaju dok rade. Nekako, draži su mi klasičniji komadi, mada ne bežim ni od modernijih, jer ako ne radimo manje poznate autore, ni njihovo delo neće opstati. Volim dobre pisce, jer vam ne dozvoljavaju da lutate i skrenete na pogrešan put. Što se velikih uloga tiče, one se ili dese, ili ne. Na njih se čeka ponekad i ceo život.
