Dobitnica diplome „Vuk Karadžić”, tri specijalne diplome, brojnih stipendija i priznanja, jedna od petoro najuspešnijih učenika u Srbiji, Teodora Šiklošić, maturantkinja Zrenjaninske gimnazije, svoja razmišljanja o obrazovanju i položaju mladih podelila je sa čitaocima našeg lista.
Kakav je osećaj biti izabran za đaka generacije?
– Osećaj je izvanredan, naravno, i pre toga mi se činilo da se taj moj trud isplatio tako što su se nagrade na takmičenjima nizale, a profesori i učenici u meni prepoznali potencijal. Na početku školovanja titula đaka generacije mi je delovala daleko, uvek sam mislila da mogu više da uradim i ostvarim veće uspehe, ali drugi učenici i profesori su mi govorili da je već dovoljno to što sam postigla i da sam zaslužila da primim to zvanje.
Koliko su podrška i razumevanje profesora bitni za razvijanje učenika?
– Profesori nas bodre i podstiču da zavolimo njihov predmet i isto tako nas usmeravaju na to šta je važno da naučimo kako bismo postigli vrhunski rezultat. Od njih dobijamo savete i kritike zbog kojih znamo šta treba da poboljšamo, ali pre svega, oni poklanjaju svoje slobodno vreme i grade sa nama ličan odnos, koji je najvažniji. Uvek nam u sećanju ostaju rečenice povezane sa ličnim iskustvom, koje oni prenose na nas sa željom da nas usmere na pravi put.
Čemu treba posvetiti više pažnje u školskom programu?
– Najveći trag u meni su ostavili javni časovi koje smo posvetili književnosti, prvenstveno književnicama koje nisu toliko zastupljene u programu, kao i javni časovi posvećeni borbi protiv trgovine ljudima, Hipi pokretu i Holokaustu. Mislim da su sve teme vezane za toleranciju prema drugima veoma važne i da bi više trebalo da se priča o tome. Smatram da je mana školskog sistema što nam ne ukazuje dovoljno na ljudske vrednosti.
Dobitnica si brojnih stipendija, šta za tebe znači prepoznavanje tvog truda?
– Fondacija „Ana i Vlade Divac” i „Evro za znanje” su prepoznale trud i dodelile mi stipendije koje znače više u humanom smislu, nego materijalnom. Zaista bih želela da se i ja jednog dana priključim humanitarnim organizacijama koje će nekom obezbediti bolju budućnost, jer to je ono što može da pomogne, a ne propagande i slogani „za našu decu” koji su isprazni i kojima ne vidim nikakvu poentu. Prilikom dodele stipendije „Evro za znanje” čula sam govor o značaju naših naučnika Tesle i Pupina, volela bih da i mi jednog dana ostvarimo nešto što će ostaviti trag, kao što su oni to uradili.
Koji su tvoji hobiji?
– Učim strane jezike, volim da slikam i crtam, sviram gitaru, a takođe skupljam i stare fotografije i antikvitete. Sve što ima istoriju i odiše duhom prošlosti, za mene ima veliku vrednost.
Kakav je, po tvom mišljenju, položaj mladih u našem gradu?
– Smatram da je budućnost tamo gde smo mi, da je možemo izgraditi gde god poželimo, ako dovoljno radimo za to. Mnogo mogućnosti i perspektive ne vidim ovde gde nam govore da treba da se vratimo da bismo radili u novootvorenim fabrikama, jer mislim da se školujemo za nešto više od toga.
Koliko je važno da mladi pokrenu inicijativu kako bi nešto promenili?
– Veoma je važno, jer ko će da se pokrene ako nećemo mi? Ljudi žive u nekoj vrsti apatije i nemaju volje da promene bilo šta. Smatram da se moramo truditi da bude bolje, a ne samo smireno da prihvatimo sve što nam se dešava. Često mladi ne vide svrhu u tome, jer ne dobijaju dovoljno podrške, pa je više cenjeno biti „opušten” nego angažovan. Srećom, ima i dosta onih koji nas podržavaju. Najviše nam znači kada vidimo da su naše ideje pokrenule nekoga.
Šta bi odvojila kao svoj najveći uspeh i kakvi su ti planovi za budućnost?
– Najveći uspeh je to što sam na svom putu upoznala divne ljude, profesore i učenike, koji su mi uvek bili oslonac i pružili pomoć kada je bila potrebna. Bez njih, školovanje ne bi bilo tako posebno iskustvo. Planiram da nastavim da se bavim učenjem stranih jezika na filološkom fakultetu, kao i ostalim društvenim naukama, angažovanjem u društvu i borbi protiv svake diskriminacije. Volela bih da putujem i svoju reč proširim i podelim i u drugim zemljama. Svoju budućnost vidim tamo gde ima onih koji te reči slušaju.J. Šormaz
