Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Zaštita životne sredine, do nedavno, nije bila među prioritetnim oblastima javne politike u Srbiji. Stoga ne treba da čudi podatak da je naša zemlja prema izveštaju Univerziteta Jejl iz 2018. godine zauzela 37. mesto (od 42 evropske države) po pitanju zaštite životne sredine. Međutim, strateško opredeljenje zemlje za pristup EU, kao i tržišne tendencije nameću potrebu za ozbiljnijim pristupom na ovom području.
Regulativa EU, u procesu pristupnih pregovora, definiše set standarda i propisa koje zemlja kandidat za članstvo u Uniji treba da ispuni u pogledu ekologije (Poglavlje 27). Sa druge strane, tržišni uslovi i konkurencija nameću preduzećima obavezu da u kontinuitetu iznalaze načine da povećavaju kvalitet i ekološke karakteristike svojih proizvoda, a da istovremeno podižu kvalitet svojih proizvodnih procesa – efikasnije korišćenje resursa, smanjivanje generisanog otpada, unapređenje energetske efikasnosti, veće korišćenje obnovljivih izvora energije itd.
Danas su u našoj privredi još uvek u velikoj meri prisutni brojni problemi uočeni još prilikom izrade prethodne strategije razvoja industrije Srbije (za period 2011-2020): primena zastarele tehnologije, niska energetska efikasnost, neracionalno korišćenje resursa, još uvek visok nivo generisanja otpada po jedinici gotovog proizvoda, nedovoljno korišćenje sekundarnih sirovina i onih iz reciklažnog procesa, neadekvatno upravljanje industrijskim otpadom, visok nivo emisije ugljen-dioksida po jedinici proizvodnje itd. Nije se mnogo uradilo ni na planu primene najboljih dostupnih tehnika i praksi u proizvodnim procesima, a preduzeća se merama ekonomske politike nedovoljno podstiču za uvođenje čistijih tehnologija i savremene opreme koja je energetski i resursno efikasna.
U razvijenim zemljama, ulaganja u zaštitu životne sredine, upravljanje otpadom i upravljanje otpadnim vodama nisu samo ekološki motivisana, već se smatra da ona podstiču rast i razvoj privrede, odnosno doprinose povećanju BDP-a i zaposlenosti.
Tokom poslednje tri-četiri godine rashodi naše države za zaštitu životne sredine su iznosili oko 0,3% BDP-a, pri čemu je 1/3 od tog iznosa bila na nivou republike, a preostale 2/3 su se odnosile na rashode lokalnog nivoa vlasti. Srbija u ovoj oblasti znatno zaostaje za zemljama EU (u proseku su rashodi država u EU iznosili više od 0,7% BDP-a), ali i za zemljama u okruženju (0,3% BDP-a u Hrvatskoj, 0,7% BDP-a u Sloveniji, 0,5% BDP-a u Rumuniji itd.).
Prema procenama Fiskalnog saveta, kako bi Srbija dostigla pomenute zemlje u pogledu apsolutnih iznosa sredstava koja se izdvajaju za zaštitu životne sredine, izdaci iz budžeta bi trebalo da iznose oko 1,2%-1,4% BDP-a (4 do 5 puta više nego do sada). Ovo predstavlja i veliku šansu za investiranje u Srbiji, s obzirom na to da se procene ukupne vrednosti radova (definisanih akcionim planovima i strategijama) kreću između 10-15 milijardi evra u narednoj deceniji. Neophodne investicije bi trebalo da budu finansirane kako državnim sredstvima, sredstvima domaćih privrednika, tako i donacijama i zajmovima međunarodnih tela i institucija (pre svega od strane EU).
