Grad se menja, ali ja i dalje u njemu osećam isti dah i kad bih sada duže boravio u njemu, verovatno ne bih imao ovoliko godina koliko imam, nego samo 16 ili 17 – kaže Jovica Aćin
Uveren je da bi mnogi poludeli bez umetnosti, bez književnosti. On joj je posvećen još od mladalačkih dana kada se nadahnjivao čitanjem beletristike iako je pohađao Tehničku školu. I već tada je uronio u avanturu pisanja. Rođeni Zrenjaninac (1946), obrazovanje je nastavio na Tehnološkom fakultetu u Beogradu, ali je književnost sve više postajala njegov život.
Pripovedač, esejista, prevodilac, slobodnog duha ne odustaje ni nakon privođenja na informativne razgovore, osuđivanja, gubitka posla, spaljivanja „Studenta” u kojem je obznanio Pamflet o policiji…
Od prve knjige, „Unakrst divljine pamćenja”, koju je objavio 1971. godine, do romana „Srodnici”, u izdanju „Lagune”, postao je vlasnik „Andrićeve” nagrade, kao i nagrada „Sreten Marić”, „Zlatni suncokret”, „Todor Manojlović”, „Dušan Vasiljev”, „Stanislav Vinaver”… Najblistaviju, „Njegoševu” nagradu, primio je 13. novembra, na Cetinju. Na dan Njegoševog rođenja priznanje, koje mu je dodelio međunarodni žiri, uručio mu je predsednik Crne Gore Milo Đukanović.
A sa Cetinja, došao je pravo u Zrenjanin, na Bagljaš gde je u Mesnoj zajednici „Veljko Vlahović” predstavio nagrađeni roman, zajedno sa romanom objavljenim pre dva meseca „Pilot tramvaja”.
Kako bi rekao Crnjanski, „slučaj komedijant” – prošle zime je Vaše gostovanje bilo otkazano zbog nevremena. Sa kakvim osećanjem i sa kojim uspomenama dolazite u grad svoga rođenja?
– Sa uspomenama na zrenjaninske dane moje mladosti. Naravno da je grad u kojem ste rođeni nezaboravan. Imam osećaj da je sve to bilo koliko juče. Grad se menja, ali ja i dalje u njemu osećam isti dah i kad bih sad duže boravio u njemu, verovatno ne bih imao ovoliko godina koliko imam, nego samo 16 ili 17. Vreme trajanja mog života bilo bi opozvano. To je čarobno dejstvo zavičaja.
„Srodnike” je moguće gledati, kako obrazlaže žiri, i kao svojevrsnu krunu Vašeg dosadašnjeg književnog opusa, kao što je „Gorski vijenac” kruna književnog pregnuća Petra Petrovića Njegoša?
– Možda su moji „Srodnici” kruna, ali nadam se da nije poslednja. Valjda će ih biti još. Dobro je kad ono što radite bude uvek sve bolje.
Razlog za pisanje proze, priča i književnosti uopšte poistovećujete sa ulogom filozofije kako ju je jednom definisao Niče – „da šteti gluposti”. Kako Vaše plodno stvaralaštvo šteti gluposti i kako joj se odupire?
– Ničeova filozofija šteti gluposti, moje pisanje, kao i svačije koje vredi, voleo bih da šteti nedostatku imaginacije, te da doprinosi njenom uvećavanju i negovanju. Bez imaginacije nemogućno je razlikovati dobro i zlo. Imaginacija kod nas pobuđuje nove ideje, i bez nje je teško opstati. Ona oplemenjuje čovekovo trajanje.
Prevodite Ničea, Helderlina, Muzila, De Sada, Mišoa, Valtera Benjamina, Jursenarovu, Agotu Krištof, Franca Kafku. Zašto smatrate Kafku najvećim književnikom 20. veka?
– Čitao sam mnoge pisce, ali nijedan me nije kao Kafka doveo u stanje potresa. Kafka nas tera da drugačije i dalekosežnije sagledavamo svet oko sebe. Uneo je u književnost nešto sasvim novo. Istovremeno, on je i dokaz da sve stvari koje nose umetnost još nisu otkrivene. I posle Kafke mogu postojati nova, pa čak i potresnija dela. Na Kafku ne treba gledati kao na kraj nego kao na početak.
Vaše teme su vezane za vrtove, lavirinte, ogledala, demone… Traganje za smislom, slobodom, pobuna protiv stereotipa, okoštalih „pravila”, bemislenih ograničenja…
– Ne kažem da u mojim knjigama nema i toga što spominjete. Ali ono do čega mi je stalo u mojim najnovijim knjigama, kao što su „Ušće Okeana”,”Jevanđelje po magarcu”, „Srodnici”, pre svega je drama života sa elementima potrage i putovanja. Međutim, u mom najnovijem romanu, „Pilot tramvaja”, reč je o granicama i njihovom prelasku, o ljubavi i prijateljstvu. Volim tu knjigu, a siguran sam da će je zavoleti svako ko je bude uzeo i počeo da čita. U romanu „Srodnici” priča se i o Zrenjaninu i o Španiji. U „Pilotu tramvaja”, vidokrug je već evropski. Pri svemu tome, oba romana su ispisana lakom rečenicom, pa pripovedanje u njima teče u ritmu koji nalikuje odvijanju realnog života.
Da li tema uvek nađe put do forme ili je i to traganje?
– Kako nešto ispričati već je udenuto u ono što želimo da ispričamo. Oblik je već deo sadržaja. Otuda bismo mogli reći da nismo mi oni koji su našli o čemu će pričati nego je to pronašlo nas. Maltene smo osuđeni na svoje teme. One su deo nas. Najednom se ispolje i iziskuju da budu ispričane. A potom drugi otkrivaju da su to i njihove priče. Nezamisliv je čovekov život bez pričanja.
Kako putovanja svetovima knjiga i jezika i svetovima geografije i mašte harmonizuju pisanje?
– Kao što sam već rekao, svako putovanje, pa i ta za koja pitate, uvećavaju našu imaginaciju. Lutati, menjati mesto, fizički ili samo u duhu, budi u nama neznanu energiju. To je proces obnavljanja. Pisanje beleži tragove tog našeg neprestanog preporađanja. Ne znam da li u pisanju uopšte ima neke harmonije, jer ono ponekad može biti moćan i utoliko kreativan nesklad, ali je nesumnjivo da putovanje pothranjuje pisanje, poziva ga da se odrekne mraka nepomičnosti.
Roman „Pilot tramvaja” je prožet prijateljstvom koje kao da nam izmiče u uzavreloj savremenoj stvarnosti. U njoj su tuga i smeh, kao i u životu, ali i istorija, koja upravo počinje Velikim ratom, „svojevrsni pozdrav francuskom duhu”, kako kažete…
– Jeste taj roman mahanje francuskom duhu, jer je jedna od pripovednih linija u knjizi i Marsej, na jugu Francuske, gde su naši ljudi dospeli posle nesrećnog povlačenja preko albanskih vrleti i predaha na ostrvu Krfu. Istovremeno, to je i roman o Evropi, evropskim granicama na kojima su se našli mnogi begunci, pa i Srbi među njima. Volim da pratim sudbinu ljudi odavde kad se jednom nađu u novom svetu. Možda je ta moja sklonost vidovita. Možda ćemo se jednom svi naći kao izbeglice ili prognani na mestima o kojima nismo ni sanjali. Uostalom, biti stranac na ovom svetu kao da je suđeno svim ljudima. Za taj udes valja se pripremiti. Čitanje knjiga, i to ne samo mojih, jeste jedna od takvih neophodnih pripremnih radnji.
