Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Tokom formalnog procesa obrazovanja (škola; fakultet) često se ne steknu znanja i veštine koje poslodavci traže. Poslodavci sve češće ističu da je jedna od najvećih prepreka za razvoj poslovanja nedostatak odgovarajućeg kadra na tržištu. Drugim rečima, preduzeća imaju potrebe za radnicima (tražnja postoji), ali sposobnosti, znanja i veštine koje poseduje radna snaga (ponuda) nisu odgovarajući.
Deluje da je u našem društvu još uvek prisutno uverenje da je najbitnije da se završi neka škola ili fakultet. Međutim, u tržišnim uslovima stvar nije tako jednostavna. Termini „kvalifikacije” i „veštine” se često koriste kao sinonimi, mada se, zapravo, radi o različitim kategorijama. Kvalifikacije treba shvatati kao zvaničnu potvrdu, najčešće u formi dokumenta, o uspešnom završetku nekog obrazovnog programa. Iako kvalifikacije (diplome) predstavljaju aproksimaciju za veštine, znanje i kompetencije koje đaci/studenti stiču tokom procesa formalnog obrazovanja, u pitanju je, zapravo, samo „okvirni” indikator veština. Veštine se mogu smanjivati tokom vremena ukoliko se ne koriste, kao što se mogu i nadograđivati treninzima i edukacijama na poslu, sticanjem iskustva kroz rad, samostalnim učenjem, društvenim aktivnostima i interakcijama, volontiranjem itd. Kvalifikacija (diploma), u suštini, ne govori mnogo o nečijim sposobnostima. Na primer, dve osobe mogu imati iste kvalifikacije (diplome), ali veoma različite sposobnosti (veštine) za obavljanje nekog posla. Zato je veoma važno razdvajati kvalifikacije i veštine. Diploma se podrazumeva. Ono što čini konkurentsku prednost na tržištu rada i ono što je potrebno poslodavcima jesu odgovarajuće veštine, znanja i kompetencije.
Primera radi i Međunarodna organizacija rada (ILO – International Labor Organization) ističe da veštine, znanje i kompetencije povećavaju sposobnost radnika da obezbede i zadrže posao, napreduju na poslu i savlađuju izazove/prepreke, obezbede drugi posao ukoliko to požele ili budu otpušteni sa prethodnog, kao i da lakše ulaze na tržište rada u različitim fazama profesionalne karijere.
Pri tome, razlikuju se tri osnovne vrste veština. Prvu grupu čine one koje su konkretno povezane sa određenim poslom/radnim mestom – specifične su za svaku delatnost/industriju i teško se prenose sa posla na posao (rad na određenim instrumentima, sa određenim materijalima, poznavanje specifičnih metoda, procesa i tehnologije itd.). Druga grupa veština je opštijeg karaktera i odnosi se na osposobljenost da se uči u kontinuitetu i da se usvajaju nova znanja. Treća grupa je najopštija i najšira – te veštine su primenljive na svim poslovima, „neopipljive” su, uglavnom su iz socijalne sfere (timski rad, komunikacijske sposobnosti, rešavanje problematičnih situacija itd.) i teško ih je odmah uočiti. Značaj svake od ovih veština se razlikuje u zavisnosti od delatnosti, profesije, kao i mnogih drugih okolnosti. Važno je razumeti da celoživotno unapređivanje vlastitih veština iz sve tri pomenute grupe zapravo čini naše kvalifikacije (diplome) aktuelnim i upotrebljivim/korisnim. Sticanje kompetencija i znanja traženih na tržištu je trajan proces koji se ne završava, naročito kada se usled dinamičnih promena sve brže menjaju i potrebe poslodavaca u pogledu radne snage.
