Decembar, još koji dan. Sunce kao u poznu jesen. Grad pred još jednom novom godinom. Dekorativna rasveta, kakva – takva, na glavnom trgu tokom dana, novogodišnji bazar daje sivom i usamljenom trgu malo radosti i boje. Uveče, na tom istom trgu, karusel, sa drvenim konjićima, i muzikom nekako previše setnom pred ove praznične dane. Ako, dok je slušate, i vidite karusel kako se okreće, osetite kao da ste u nekom drugom vremenu – bezvremenom…
Vrteška je prelepa, starinska. Današnji klinci, navikli na one ringišpile i skalamerije od kojih ti se zavrti u glavi kada ih pogledaš, a ne još da se u njima voziš i, obavezno, vrištiš, gledaju ga sa čuđenjem. Oni najmanji, seli su na konjiće pa voze kočije, ili sede u njima. Tu je i Deda Mraz koji vas poziva da okrenete bar jedan krug…
Kad god pišem o ringišpilu, ne mogu a da se ne setim istoimene Balaševićeve pesme. Oni stihovi „Prolazi vreme / al’ to mu je manir, / i sve je to plitko k’o plehani tanjir.”.. Pa onda: O, daj okreni / taj ringišpil u mojoj glavi… Sada bi trebalo nastaviti sentimentalno putovanje, ali…
Stvarno ne znam šta treba da se desi pa da se u nečjim glavama okrene, ne ringišpil nego ono nešto, pa da shvate šta je za nas važnije. Da se ne prepucavamo kako grad treba ili ne treba da se zove, nego da imamo zdravu vodu i zdravo okruženje… Ako smo napravili jezera, zar treba taj lepi ambijent ubogaljiti objektom koji liči na kontejner. Zar nam je zaista tako malo važno šta radimo gradu koji odoleva vekovima – da li će odoleti i nama. Taj naš voljeni grad koji čuva i naša sećanja… I, naravno, da u tom gradu ima posla, dobrote i lepote.
Hajde da u susret Novoj godini okrenemo svi ringišpil u svoj glavi i svoje najlepše misli, želje i energiju posvetimo svom gradu…
