U Beogradu smo živeli na periferiji u malom stanu na četvrtom spratu, a naš sin Viktor je u vrtiću ponekad ostajao dva sata duže zbog mog putovanja do posla u centar grada i nazad. Toliko mi treba i od Banatske Dubice do Beograda – kaže Marija
Šta treba preduzeti da bi se mladi zadržali na selu i privoleli na povratak svi oni koji su u potrazi za poslom iz sela otišli. Sa druge strane, u velikim gradovima ima sve više onih kojima ne odgovara užurbani tempo života, pa razmišljaju o kupovini kuće na selu i idiličnom životu u miru i tišini. Na takav korak su se odlučili Darko Stojkov i Marija Krstić. Mladi bračni par je beogradsku vrevu zamenio životom u Banatskoj Dubici, mestu u sečanjskoj opštini koje ima manje od 400 stanovnika.
KREIRALI UMETNIČKI CENTAR
Kuća u Banatskoj Dubici pripadala je Darkovom dedi, a on je od oca nasledio polovinu kuće, a zatim, 2011. godine, drugi deo otkupio od strica. Ovaj likovni umetnik, rođeni Kikinđanin, zaposlen kao nastavnik likovnog u Osnovnoj školi „Vasa Stajić” u Mokrinu, objašnjava kako je došlo do preseljenja iz Beograda u banatsko selo.
– Prvobitno nisam planirao da živim ovde. Kada sam otkupio kuću imao sam ideju da sa prijateljima otvorim neki umetnički centar, da radimo sa decom. Jedini način da se to sprovede u delo je bio da pišemo projekte, dobijemo sredstva, da malo uložimo u kuću i adaptiramo je. Tako je ona postala radionica za decu. Kada smo dobili dete, a pošto se ženi svidelo ovo mesto, počeli smo u Dubici da provodimo sve više vremena. Na kraju smo odlučili da pokušamo koju godinu da živimo ovde, pa onda da vidimo za dalje – priča Darko Stojkov, osnivač umetničkog kolektiva „Raj”.
Njegova životna saputnica Marija Krstić, pozorišna i radio rediteljka, u Pragu je završila master studije režije u alternativnom i lutkarskom pozorištu. Honorarno je angažovana u dramskom programu Radio Beograda, a radi i za dokumentarnu i informativnu redakciju. Osim toga, režira lutkarske predstave u profesionalnim dečjim pozorištima širom zemlje. Njena profesionalna i lična kreativnost, uklopili su se u aktivnosti umetničkog kolektiva „Raj”. Ona od 2013. godine, od kada traje i njena ljubavna priča sa Darkom, u Banatskoj Dubici organizuje i vodi pozorišne radionice za decu. Prave lutke, maske, kostime, organizuju se predstave, a imali su i radionice origamija. Pošto su savremene tehnologije uzele maha i odredile dečja interesovanja, organizovali su i filmsku radionicu na kojoj su snimali film.
PREVOZ JE NAJVEĆI PROBLEM
Marija je rođena Beograđanka. Ona iz svog ugla govori o razlozima koji su ih naveli da odluče da se od maja prošle godine nastane u Dubici.
– U Beogradu smo živeli na periferiji, u malom stanu na četvrtom spratu bez lifta, a 2014. godine smo dobili sina Viktora. On je u vrtiću ponekad ostajao dva sata duže zbog mog putovanja do posla u centar grada i nazad. Toliko mi treba vremena i od Banatske Dubice do posla kada sam angažovana. Osim toga, Viktor je bio alergičan na kravlje mleko, belance, sklon ekcemima. Imao je promene koje su nestajale po dolasku u Dubicu i vraćale se po povratku u Beograd. – objašnjava Marija Krstić.
Govoreći o manama života na selu, Marija i Darko se slažu da je najveći problem saobraćaj – slaba povezanost mesta sa drugim naseljima i neredovan prevoz. Darko do posla u Mokrinu putuje automobilom. Kada ide do Beograda, Mariji je najpouzdaniji voz iz Alibunara. Udaljenost od 35 km od Banatske Dubice do Alibunara prelazi biciklom, autom ili stopira. Navikli su se na život na selu. Darko u kući ima atelje u kojem slika i stvara. Marija uzgaja voće, povrće, cveće, začinske i biljke za čaj, pravi zimnicu. Viktor se igra sa drugarima, odrasta u prirodi.
– Deca na selu su bezbedna, mogu sama da odu gde hoće, paze jedni na druge. To je u gradu nezamislivo. U vrtiću u kojem je sada, Viktor je za kratko vreme naučio mnogo više nego u Beogradu. Vaspitačice lepo rade, grupe su mešovite. Za predškolski uzrast, seoska sredina je idealna – priča Marija Krstić.
BOGATSTVO SU PRIRODA I LJUDI
Prijatelji Marije i Darka vole da dolaze kod njih, a kako ističu, druženja su možda i intenzivnija nego kada su živeli u Beogradu. Neki od njih takođe razmišljaju da započnu život na selu.
Kada su planovi u vezi sa radionicama u pitanju, Marija kaže da poslednje četiri godine nemaju podršku Ministarstva kulture i drugih fondova, ali ne odustaju od svojih ideja. I dalje će učestvovati na konkursima, pisati projekte. Sada organizuju radionice manjeg obima za koja se materijal može obezbediti.
Voleli bi da u okviru kuće naprave neku vrstu omladinskog centra. Toga na selu nema, a mladima je potrebno mesto za okupljanje. Tu bi imali na raspolaganju uslužne kompjutere, knjige, društvene igre. Za sada im ponekad organizuju projekcije filmova.
– Dođite u Dubicu. Selo ima kupalište, malu uređenu plažu, lepe staze za bicikliste, postoje uslovi za pecanje i lov. Tu su i sadržaji koji nisu uočljivi na prvi pogled, ali oni koje to zanima, svašta mogu da otkriju. Ali, pre svega, tu su divni ljudi. To je najveća dragocenost svakog mesta, pa i Dubice – poručuje Marija Krstić.
