Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Na početku procesa ulaganja investitori razmatraju veće regione ili grupe zemalja kao moguće investicione lokacije. U narednoj fazi oni se opredeljuju između država i konačno, u završnoj fazi, donose odluku o investicionoj destinaciji, odnosno o izboru grada u kom će raditi. U jednom istraživanju globalnih perspektiva za strana ulaganja, organizacija Ujedinjenih nacija koja se bavi praćenjem tokova stranih investicija u celom svetu (UNCTAD), objavila je listu ključnih faktora pri odluci o ulaganju. Naravno, značaj pojedinih pokazatelja varira zavisno od delatnosti. Tako je raspoloživost prirodnih resursa najvažnija za investitore u sektoru poljoprivrede i ekstraktivne industrije, dok troškovi radne snage (po)najviše utiču na odluke onih kompanija koje se bave proizvodnjom.
Troškovi radne snage svakako su jedna od najvažnijih odrednica tokova stranih direktnih investicija na području sada samo bivših tranzicionih zemalja. Investitori su premeštali svoje proizvodne pogone iz razvijenijih zemalja u kojima su troškovi radne snage viši u manje razvijene države, u kojima su im uslovi na tržištu rada omogućavali da obezbede jeftiniju radnu snagu i na taj način povećaju svoj profit. U slučaju radno intenzivnih delatnosti (tekstilna industrija, proizvodnja delova za auto industriju i slično) faktor troškova radne snage je naročito dolazio do izražaja. U tom smislu interesantno je razmotriti kakav je položaj Srbije u odnosu na neke druge države sa kojima se ona takmiči u privlačenju stranih direktnih investicija (SDI). Pri tome, u međunarodnim poređenjima treba koristiti podatke o bruto zaradama pošto investitore interesuje samo koliko njih košta radna snaga, a ne tiče ih se, niti puno o tome razmišljaju, koliko odlazi na neto zarade zaposlenih, a koliko na državne namete.
Prema podacima Međunarodne organizacije rada (ILO – International Labor Organization) prosečni iznos mesečne bruto zarade iskazan u dolarima iznosi: 751 u Srbiji, 541 u BiH, 680 u Makedoniji, 804 u Crnoj Gori, 1.454 u Hrvatskoj, 2.199 u Sloveniji, 932 u Mađarskoj, 650 u Rumuniji, 1.106 u Slovačkoj, 1.131 u Češkoj, 1.035 u Poljskoj, 1.060 u Turskoj… Po svemu sudeći, kompanije kojima izdaci za radnu snagu čine znatan deo ukupnih troškova i nemaju mnogo razloga za dvoumljenje… Posebno jer ih u Srbiji i čekaju izdašne subvencije za otvaranje novih radnih mesta. Niska cena rada uzrokuje, međutim, veoma loš materijalni položaj radnika. Prosečna mesečna zarada bez poreza i doprinosa (neto zarada) u septembru 2018. godine u Srbiji je iznosila 47.920 dinara. U istom mesecu prosečna potrošačka korpa vredela je 70.743 dinara, dok je minimalna bila 36.646 dinara. Dakle, za pokriće prosečne potrošačke korpe u septembru 2018. godine bilo je potrebno 1,48 prosečnih zarada, a za pokriće minimalne potrošačke korpe 0,76 prosečne zarade.
