Šta bismo mogli da očekujemo u 2020. godini?
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Međunarodni monetarni fond (MMF) u svojoj publikaciji „World Economic Outlook 2019” objavljenoj oktobra 2019. godine predviđa da će privredni rast u Srbiji u 2020. godini iznositi 4 odsto.
Osnovni pokretač rasta BDP-a naše zemlje u narednoj godini bi, po svemu sudeći, trebalo da bude privatna potrošnja građana, što je direktna posledica povećanja zarada u javnom, ali i u privatnom sektoru. Odluka da se povećaju zarade zaposlenima u javnom sektoru je politička (administrativna), dok su privatni vlasnici prinuđeni da povećavaju zarade svojim radnicima usled emigracionih pritisaka (odlazak radnika u inostranstvo, pre svega u razvijene evropske države). Po ovome se Srbija ne razlikuje mnogo od drugih zemalja iz bližeg (države Zapadnog Balkana), ali i šireg okruženja (zemlje Centralne i Istočne Evrope), budući da se poslodavci i u ovim zemljama poslednjih godina suočavaju sa izazovima povezanim sa nestašicom radne snage (zbog emigracije radnika). Imajući u vidu postojeće okolnosti kako u domaćim, tako i u međunarodnim okvirima, sve su prilike da će se emigracioni procesi nastaviti nesmanjenim intenzitetom.
Međutim, pomenuto povećanje zarada može imati i negativne, odnosno potiruće efekte na privredni rast. Naime, kada zarade rastu brže od produktivnosti rada (što je kod nas slučaj), dolazi do povećavanja jediničnih troškova rada (JTR), koji su jedan od ključnih pokazatelja troškovne konkurentnosti radne snage. Povećanje jediničnih troškova rada imaće negativan uticaj na konkurentnost naše privrede u narednoj godini, što će negativno delovati na izvozni potencijal.
Neto efekat će najverovatnije biti veći rast uvoza nego izvoza u narednoj godini, pošto će povećanje zarada delovati u pravcu povećanja domaće tražnje (odnosno kupovne moći naših građana), dok će smanjivanje cenovne konkurentnosti naše privrede, usled povećanja JTR, stimulisati uvoz i kupovinu inostrane robe, a destimulisati izvoz.
Prisutna je i pretpostavka da će političari u predizbornom periodu koristiti mere ekonomske politike na način koji bi im obezbedio reizbor, odnosno ostanak na vlasti. Za „ulepšavanje” ekonomske stvarnosti najčešće se koristi ekspanzivna fiskalna politika – smanjenje poreza i drugih nameta, povećanje plata i penzija, ulaganja u infrastrukturu (koja povećavaju zaposlenost), davanje subvencija itd. Sve to znači da država troši više sredstava iz budžeta.
Osim toga, u izbornoj godini nije realno očekivati značajnije reformske poteze, kao ni aktivnosti na planu restrukturiranja javnih preduzeća. U tom smislu, sve su prilike da ni u toku 2020. godine neće biti značajnijih racionalizacija u javnom sektoru, kao ni na planu unapređivanja investicionog/poslovnog ambijenta, izgradnje kvalitetnijih institucija i sl.
