Virus sam dobio sasvim slučajno, na svadbi u Novom Sadu. Bilo je dosta gostiju, ali i ljudi iz inostranstva (Amerika, Francuska, Nemačka). Pazio sam se, ali sam se, uprkos svemu, zarazio. Imao sam sve karakteristične simptome korona virusa, a stanje mi se pogoršavalo iz dana u dan. Jedanaest dana sam bio na respiratorima, a procena lekara je bila veoma loša: svega jedan odsto da ću preživeti. I preživeo sam Bogu hvala. Izborio sam se. Pre svega zbog svoje dece i porodice – ovim rečima započeo je sugrađanin Nenad Čavić svoju priču o borbi sa virusom korona koja je trajala bezmalo dva meseca.
Danas, nakon svih kontrola i analiza, rezultati govore da je izlečen i da je najteži period iza njega. Posebnu zahvalnost Čavić duguje svima koji su bili uz njega i njegovu porodicu kada je bilo najteže: pojedinim gradskim čelnicima, Gradu, timu lekara, ali i ljudima iz Novog Sada, koji su pružili nesebičnu pomoć.
Sugrađanima poručuje da je virus zaista prisutan, da je bolest teška i podmukla, da ostavlja posledice na čitav organizam, ali i ljudsku psihu. Savetuje i apeluje na sve da iako je teško i naporno nose zaštitne maske i poštuju sve propisane mere.
– Svadba je bila 20. juna, kada smo svi verovali da je najgore prošlo i da je zaraza oslabila. Nakon 8-9 dana desilo se to da sam se probudio i veoma čudno se osećao. Temperaturu nisam imao, ali sam osetio da se nešto u mom organizmu dešava. Pokušavao sam to da zanemarim i nastavio sa svakodnevnim aktivnostima. Sledećeg jutra sam izmerio temperaturu i bila je viša od 38 stepeni. To me je pomalo zabrinulo.
Ubrzo je počelo da me boli i desno plućno krilo. Pozvao sam izabranog lekara i ona mi je rekla da ostanem kod kuće, mirujem, da možda i nisam zaražen. Te noći počinje stanje naglo da mi se pogoršava. Kašalj je bio suv, jak i težak. Nisam mogao da iskašljem. Borio sam se za vazduh – seća se Nenad Čavić početka bolesti.
NAJRANIJI SIMPTOMI
Bio je siguran da je zaražen kada je pošao da se javi u kovid ambulantu na Zelenom polju.
– Stavio sam parfem koji je dosta jak i nisam osećao miris. Poprskao sam ponovo ruku i bilo je isto. Kao četvrti simptom pored malaksalosti, povišene telesne temperature, gubitka čula mirisa imao sam i stomačnih tegoba. Sve to je ukazivalo na prisustvo korona virusa u mom organizmu, a stanje mi se pogoršavalo iz sata u sat – iskren je naš sagovornik.
Kako objašnjava, u kovid ambulanti su mu uradili osnovne preglede i rekli da nije u pitanju korona virus, da ide kući i odmara. Na izričito insistiranje poslali su ga u Opštu bolnicu „Đorđe Joanović”, na Infektivno odeljenje.
Čavić kaže da je dugo čekao, čak i ležao na klupi u hodniku, dok ga lekari nisu primili. Stanje mu je bilo toliko loše da je osećao da se polako gasi. Nakon urađenog serološkog testa koji je bio negativan, dali su mu aspirin i rekli da nije ništa ozbiljno.
– Te večeri sam ipak bio primljen u bolnicu. Pacijenti su počeli da beže od mene, toliko sam kašljao. Rendgen snimak pluća mi nisu odmah uradili, već kasnije. Prema njihovoj prvoj konstataciji rekli mi da imam karcinom pluća, ali da nisu sigurni u tu dijagnozu. Doktor Papić je u međuvremenu preuzeo moj slučaj, pozvao načelnicu zrenjaninske Plućne bolnice Svetlanu Jovanović, a dr Dragan Veličković je kontaktirao sa Kliničkim centrom Vojvodine u Novom Sadu da me hitno prime jer mi je bivalo sve gore i gore i nije se moglo čekati na pisiar test 48 sati – rekao je Čavić i dodao da mu je nakon urađene biopsije rečeno da je 88 odsto njegovih pluća zaraženo korona virusom i da je stanje izuzetno teško.
NA KORAK DO SMRTI…
Prema njegovim rečima 2. jula bio je u Kliničkom centru, a 3. je već stavljen na respirator.
Naš sugrađanin je prvi teži slučaj zaraze kovidom 19, do tada nepoznat, što je bio jedan od razloga zašto u Zrenjaninu nisu mogli da mu pomognu i ranije otkriju bolest. Dodatni problem je u tome što je Čavić dijabetičar.
– Poslednje čega se sećam pre nego što su me stavili na respirator jeste da sam se javio supruzi rekavši joj da „umirem na suvo” i da čuva decu ako se ne vratim. Oni su bili moja jedina misao. Od 11 dana koliko sam bio na respiratoru tri dana su me budili i ti dani su bili posebno kritični. Lekari su mislili da neću preživeti. Davali su mi jedan posto šansi – kaže sagovornik.
ŽIVOG GA SAHRANILI
Ono što je Čavića posebno rastužilo i pogodilo u najtežem trenutku je vest da su ga neki od sugrađana, najbližih poznanika i prijatelja sahranili.
– Na društvenim mrežama su kačili moje fotografije i u komentarima se opraštali od mene. Sve to je posebno uticalo na moju suprugu Tanju i dete, starijeg sina kome majka nije mogla da objasni šta se dešava. Verovao je da mu je tata umro. Svašta su ljudi pričali. Supruga je dobijala stotine i stotine poziva sa raznim informacijama.
Hrabro se, zbog dece držala i borila sa svim što se dešavalo. Moj kum Dragan Zarić je takođe poneo velik teret i bio je uz njih 24 sata primajući sve „niske udarce”. Sad, nakon svega, imam osećaj kao da su ljudi bili željni samo te informacije – da li sam živ ili ne – iskren je Nenad Čavić.
– Mojoj porodici nije trebala nikakva materijalna pomoć, samo lepa reč. Kada sam nakon oporavka sve čuo, bio sam duboko povređen, ali sam u sebi smogao snage da oprostim jer čovek je velik onoliko koliko je spreman da oprosti – ističe on.
Kako je rekao, njemu i njegovoj porodici veliku snagu u najtežim momentima davala je vera u Boga i molitva, posebno njegove dece.
– Često sam pomišljao kao i svi da bolest neće na mene. Da sam jak. Nisam se bojao ničega. Sada sam u situaciji da se mnogo čega plašim, posebno da se bolest ne vrati. I dalje nije definisano šta korona virus ostavlja kao posledicu. Oštećen mi je vid, sluh, neke stvari sam zaboravio. Nisam mogao da hodam, atrofirali su mi mišići i bila mi je potrebna pomoć lekara. Čak sam na kratko zaboravio i da pišem.
Zbog intubacije glas mi se izgubio i nisam mogao da govorim. Jedina misao nakon buđenja bila su mi deca i kako se oni osećaju. Oporavak koji mi predstoji je dug. Moram da se čuvam iako se sada odlično osećam i pluća su mi se dobrim delom regenerisala – zaključuje Nenad Čavić koji je iz ove teške bitke izašao kao pobednik.
