Visina i struktura državne pomoći su neodgovarajuće
dr Dejan Molnar,
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prema pozitivnoj zakonskoj regulativi, državna pomoć se definiše kao svaki stvarni ili potencijalni javni rashod, ili umanjeno ostvarenje javnog prihoda, kojim korisnik državne pomoći stiče povoljniji položaj na tržištu u odnosu na konkurente, čime se narušava ili postoji opasnost od narušavanja tržišne konkurencije.
Srbija je godinama unazad vodila politiku veoma izdašne državne pomoći, pokrivajući gubitke državnih/javnih preduzeća i/ili subvencionišući strane investitore direktno sredstvima iz budžeta. To je praktično bila zamena za nepovoljan institucionalni ambijent. Ukupna državna pomoć iznosila je 2,60% BDP-a (2011. i 2012. godine), oko 2,25% BDP-a (2013.), 2,74% BDP-a (2014.), 2,58% BDP-a (2015.), 2,2% BDP-a (2016.) i 2,15% BDP-a (2017.). Iako se u Srbiji udeo državne pomoći u BDP-u smanjuje poslednjih godina, to je, ipak, mnogo više od proseka u Evropskoj uniji (prosek za EU iznosi oko 0,5-0,6% BDP-a).
Pored visine državne pomoći, u našoj zemlji je problematična i njena struktura. Prema metodologiji EU, državna pomoć sektoru industrije i usluga se deli na sledeće kategorije: (a) horizontalnu državnu pomoć, (b) sektorsku državnu pomoć i (v) regionalnu državnu pomoć. Horizontalna državna pomoć je namenjena većem broju unapred neodređenih (nepoznatih) korisnika i znatno manje narušava tržišnu konkurenciju od sektorske državne pomoći. Pozitivni efekti ove kategorije državne pomoći su višestruki, pa se stoga smatra manje selektivnom i poželjnijom od sektorske državne pomoći. Sektorska državna pomoć je namenjena privrednim subjektima u pojedinim delatnostima, odnosno sektorima (poznatim korisnicima). Ova kategorija je znatno selektivnija u odnosu na horizontalnu državnu pomoć i samim tim u većoj meri narušava (ili preti da naruši) konkurenciju na tržištu.
Evropska komisija (EK) preporučuje zemljama članicama EU da pojačaju napore za smanjenje opšteg nivoa državne pomoći i da se dodatno fokusiraju na prelazak sa podrške pojedinim preduzećima, ili sektorima, na podsticanje horizontalnih ciljeva, kao što su zapošljavanje, regionalni razvoj, zaštita životne sredine, obuka, istraživanje i razvoj. Ove preporuke bi trebalo da sledi i naša zemlja ne zato što to preporučuje EK, već zato što je to bolje ukoliko se za cilj imaju održive pozitivne stope privrednog rasta.
Ovo prvenstveno iz razloga što državna pomoć ne treba i, konačno, ne može da bude zamena za stimulativan i povoljan poslovni (investicioni) ambijent. Naprotiv, ukoliko izostane izgradnja povoljnog poslovnog ambijenta, visoka državna pomoć u dužem roku može da bude veoma štetna za privredni rast i razvoj (stvaraju se tržišne distorzije, podržavaju se samo određeni, privilegovani sektori i preduzeća, demotiviše se preduzetništvo i druge produktivne aktivnosti tržišnih aktera, može doći do rasta koruptivnog ponašanja itd.).
U Srbiji se, recimo, udeo horizontalne pomoći čak smanjuje – sa 35,5% (2015.) na 32,1% (2017.), dok se vrlo malo ili nimalo državne pomoći usmerava u istraživanje i razvoj (0%), zaštitu životne sredine (8,3%), obuke (0%) itd. Zaključujemo da će sistem državne pomoći u Srbiji morati da doživi ozbiljnije promene na bolje, ukoliko strateški pravac zemlje i nadalje bude pristupanje EU.
