Sima Salapuru, aktuelnog pomoćnika gradonačelnika, (pre)poznajem više od dvadeset godina. Upoznali smo se spletom okolnosti. Mačevaoci, kojima sam nekada pripadao, trenirali su u terminu koji je prethodio karatistima. On je tada bio izuzetno uspešan sportista! Potom su nam se putevi razišli. Doduše, u jednom semestru sam ga sreo na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ali je ubrzo iščezao.
Nakon deceniju i po, ponovo se srećemo. Simo Salapura je tada trebalo da postane sekretar Sportskog saveza, pa me je prijatelj zamolio da obavim razgovor sa Zoranom Jerkovićem, Salapurinim dugogodišnjim trenerom. Poslušao sam savet prijatelja. Jerković je sa ponosom govorio o svom pulenu u čije sportske, ali i ljudske, kvalitete je verovao. Njegov optimizam je bio zarazan, pa je i autor ovih redova poverovao u sve što je Jerković pričao.
Kako je vreme promicalo, tako je Salapura napredovao na društvenoj lestvici. Uvek sam pomišljao, na svakom njegovom stepeniku, koliko je trener Jerković ponosan na svog učenika. Međutim, kako to u životu biva, kula od poverenja (karata) se srušila!
U Zrenjaninu je obeleženo 50 godina karatea, na svečanosti je govorio Simo. Zorana nije bilo ni u tragovima, verovatno zato što je (ne)željeni svedok Salapurinih (ne)uspeha. Vredno pomena je i to da je Jerković, od tih 50 godina, 32 proveo kao profesionalni karate trener.
